Деца из руралних средина не заостају за својим вршњацима у способностима, већ у приступу подршци, развојним садржајима и просторима у којима могу да буду саслушана.
Колико деце у удаљеним и социјално угроженим срединама пролази кроз школовање, а да њихове тешкоће остану непрепознате или без одговарајуће подршке?Управо су оваква питања пратила радионице емоционалног оснаживања „Снага је у мени“, које су удружења Светионик и Реакт организовала за децу из руралних подручја Пештери.
Радионице су одржане у оквиру пројекта „Заједно за права и подршку: Заједничким гласом ка доступнијој социјалној заштити“, чији је циљ да подршка угроженим грађанима не остане ограничена на једнократну материјалну помоћ, већ да обухвати емоционални развој, образовање, психолошку подршку и активније укључивање људи у живот заједнице.Радионице су реализовале стручне сараднице Мухтерема Чуљковић Љајић, мастер специјалисткиња за дечји развој, Емина Торбић, психолошкиња, и Ума Пучић, студентица педагогије. Рад је био усмерен на препознавање и изражавање осећања, развој комуникацијских вештина, јачање самопоуздања и помагање деци да уоче сопствене квалитете.Али оно што су радионице откриле превазилазило је њихове непосредне циљеве.
Пре него што је једна од радионица почела, водитељка радионице замолила је ученика четвртог разреда да прочита њен назив, исписан испред њега: „Снага је у мени“.Дечак јој је рекао да не уме да чита.У разговору који је уследио показало се да препознаје слова, али да не успева да их повеже у речи. Пажљиво је слушао питања, разумевао инструкције и показивао интересовање за оно што се догађа око њега. Проблем, како је изгледало, није био у недостатку радозналости нити способности да разуме. Али до четвртог разреда није овладао једном од основних школских вештина.
Један разговор није довољан да би се доносили закључци о раду школе, наставника или образовног система. За то би била потребна озбиљна стручна и институционална процена. Ипак, сусрет са дететом тог узраста које не уме да чита тешко је посматрати као успутан податак. Овде се отвра исто питање са почетка, да ли су свој деци исте прилике.
Много способности, мало простора да се оне покажу
Деца су, према запажањима стручне сараднице, била непосредна, искрена и спремна за сарадњу. Поверење се успостављало брзо. У групним активностима показивала су емпатију, радозналост и способност да се међусобно подржавају.
Истовремено, многа су се тешко одлучивала да говоре пред другима, изнесу своје мишљење или наведу особине на које су поносна. Код поједине деце било је приметно повлачење, нелагодност и уверење да њихове способности нису довољно вредне.
„Код ове деце често постоји несразмера између њихових стварних потенцијала и прилика које имају да те потенцијале развију“, навела је Љајић након рада са групама.
Та несразмера посебно је видљива када се упореде деца која одрастају у материјално стабилнијим породицама са децом чије су породице изложене сиромаштву и другим социјалним тешкоћама.
Деца из стабилнијих услова чешће су прва започињала разговор, лакше се укључивала у задатке и сигурније износила мишљење. Код деце из угроженијих породица чешће су примећивани повученост, слабије вербално изражавање и страх од излагања.
То, међутим, није била разлика у интелигенцији или потенцијалу.У више ситуација управо су деца из сиромашнијих породица показивала снажну жељу за учењем, способност закључивања и интересовање за нове садржаје. Оно што им је недостајало није била способност, већ континуитет подршке, приступ стручним лицима и прилике у којима би могли да развијају оно што већ носе у себи.
Неједнакост почиње много пре одраслог доба
Када се говори о социјалној угрожености деце, најчешће се мисли на недостатак новца, одеће, школског прибора или одговарајућих услова за становање. То су видљиви и озбиљни проблеми.Али неједнакост постоји и у мање уочљивим облицима.
Постоји у томе да ли дете има некога ко ће му читати, пратити његов домаћи задатак или приметити да има тешкоће у повезивању слова. Постоји у томе да ли може да похађа радионицу, оде на културни догађај, разговара са психологом или учествује у активности у којој ће бити похваљено због својих способности.
Постоји и у томе колико често дете добија прилику да говори, а да га одрасли заиста саслушају.За децу у удаљеним срединама такве прилике могу бити ретке. Школе, стручне службе, културни садржаји и организовани развојни програми често су физички удаљени или ограничено доступни. Породице, истовремено, могу бити оптерећене свакодневним егзистенцијалним проблемима.
Родитељи који се боре са сиромаштвом, незапосленошћу, здравственим тешкоћама или другим проблемима нису нужно незаинтересовани за образовање своје деце. Често једноставно немају довољно времена, знања или ресурса да им пруже потребну подршку.Због тога дете може годинама да пролази кроз систем, а да његове образовне или емоционалне тешкоће не буду уочене на време.
Осећај да вреде мање
Током радионица примећено је да поједина деца себе и средину из које долазе посматрају као мање вредне у односу на своје вршњаке из градова.Такав осећај не мора да буде изговорен директно. Може се видети у оклевању да говоре, у избегавању да се истакну или у нелагодности када треба да наведу нешто у чему су добри.
са природом, локалном знању и другим вредностима које таква средина може пружити.
Због тога је један од важних циљева рада био да деца науче да своје порекло не доживљавају као препреку или разлог за стид.Позитиван идентитет не настаје тако што се проблеми прикривају. Он настаје када дете разуме да место из којег долази не одређује границе његових способности.
Подршка не може бити једнократна
Радионице су показале да емоционално оснаживање може помоћи деци да се слободније изражавају и сигурније укључују у групу. Али су истовремено показале и границе краткорочних интервенција.
Детету које има тешкоће са читањем није довољна само радионица самопоуздања. Потребни су процена, додатни образовни рад и сарадња са породицом и школом.Детету које се повлачи због сиромаштва није довољна порука да треба да верује у себе. Потребна му је средина која му пружа реалне прилике да своје способности потврди.Родитељу који не зна како да помогне детету у учењу није довољно рећи да треба више да се ангажује. Потребне су му конкретне смернице и доступна стручна подршка.
Зато се међу главним препорукама након радионица налазе континуитет рада са децом, укључивање родитеља, раније препознавање тешкоћа у читању, писању и говорном развоју, као и ближа сарадња школа, стручних служби, организација цивилног друштва и установа социјалне заштите.
Посебан значај има и обезбеђивање развојних, културних и образовних садржаја у мањим и удаљеним местима. Када су такви програми доступни само деци у градовима, постојеће неједнакости се не смањују. Оне се продубљују.
Више од помоћи
Пројекат у оквиру којег су радионице организоване полази од ширег разумевања социјалне заштите.Социјална заштита подразумева и могућност да дете добије помоћ у учењу, разговара са стручним лицем, развије самопоуздање и учествује у садржајима који су његовим вршњацима у градовима много доступнији.Деца са Пештери током радионица нису показала да им недостаје потенцијал.Показала су шта се догађа када потенцијал постоји, али систем подршке око њега није довољно развијен.
Њихова радозналост, топлина и спремност да сарађују већ су ту. Питање је да ли ће локална заједница, школе, институције и организације успети да обезбеде довољно прилика да се те особине претворе у самопоуздање, знање и стварне животне могућности.За децу која су у њима учествовала, можда је најважнија порука била да та снага не треба само да постоји. Неко мора помоћи да буде препозната.
Пројекат „Заједно за права и подршку: Заједничким гласом ка доступнијој социјалној заштити““ је део програма ЕУ Ресурс центар за цивилно друштво у Србији који спроводи Београдска отворена школа са партнерима уз подршку Европске уније.
