Погођени неописивом трагедијом у Новом Саду која је последица корупције, немара и неодговорности режима који је отео државне институције од грађана, цело друштво је тог првог новембра 2024. године занемело и у првим данима након трагедије се чинило да ће немо и остати.
Онда се десило нешто што се из данашње перспективе, посматрајући развој грађанског отпора у Србији од 2012. чини логичним и природним. Било је потребно да у том процесу раста грађанског незадовољства и отпора изумре неколико великих протеста и покрета да би настао један, велики и дугорочнији студентски али и грађански покрет који је успео да изведе највише људи на улицу до сада.
Након безброј што искрених што злонамерних али и очајничких питања “где су млади, када ће се пробудити и да ли стварно знају само да буље у своје телефоне” коначно су уједињени студенти и млади широм Србије заувек дали одговор на то питање.
Ту смо, више нас је него икад и не планирамо да одустанемо од наших захтева.
Бити млада особа данас у Србији значи свакодневно се питати коме од мојих колега и пријатеља ће данас бити прећено смрћу или силовањем, кога ће нападнути а кога ухапсити. Бити млада особа данас у Србији значи увек знати број телефона свог адвоката, а у торби увек имати физиолошки раствор и гас маску. Али, бити млада особа данас значи водити се идеалима и вредностима попут демократије, слободе, владавине права, једнакости и аутономије универзитета и за њих бити спреман стати испред полицијског или кордона других маскираних лица обучених у црно, подигнути свој транспарент или заставу свог факултета и рећи криви сте, одговараћете. Младе жене и студенткиње су у томе показале највећу храброст.
За ових скоро годину дана изградили су се ставови који никада раније нису забележени међу младима.
Подаци из Алтернативног извештаја о положају и потребама младих у Србији 2025. године (КОМС) показују да млади данас више него икада верују да демократија јесте најбољи оквир за живот у уређеном друштву. Значајно је опала потреба младих за јаким лидером. Данашња генерација верује у колективну акцију чији резултат треба да буде систем функционалних институција и фер и слободни демократски избори.
Један од примера тога јесте путовање младих из Србије у Брисел и Стразбур, с обзиром да све више младих види нашу земљу у Европској унији.
Десила се и велика промена код младих али и код грађана у разумевању политике. Освешћивањем да политика није ружна и прљава ствар од које се треба по сваку цену ограђивати већ реалност која је свуда и која диктира наше животе, мало по мало повратили смо политику од оних због којих се она чини лошом и дали јој наше аутентично значење. Остаје да политици вратимо достојанство и оно што се учи на Факултету политичких наука, а то је да је политика племенита вештина која помаже грађанима да заједно фунционишу у уређеном систему.
Међутим, бити млад у Србији данас и живети у малим локалним срединама значи све ово али дупло теже. Чак 86% младих у Пчињском округу је рекло да жели или већ планира да напусти свој град. Корупција, незапосленост, лош здравствени систем и генерално лош квалитет живота је реалност за све младе у мањим градовима, а за оне који се боре за боље животне услове реалност су и притисци и претње због свог активизма, уцене и застрашивања њих и њихових породица, те млади једини излаз виде у напуштању својих родних градова у потрази за својим парчетом хлеба и слободе.
Не треба заборавити да живимо у турбулентом времену и да се многе земље широм света суочавају са ауторитаризмом, животом у константном страху, рату, неправди и условима у којима ниједна особа не треба да живи. Геноцид у Гази, класне неједнакости у неразвијеним земљама, пораст екстремне деснице и јачање ауторитарних лидера је наша глобална реалност. Међутим, из дана у дан генерација З показује неустрашивост, бескомпромисност али и наду да свет може да буде бар мало боље место.
Ипак, многи млади и студенти у Србији су у овом тренутку и даље у кућном притвору или не могу да се врате у нашу земљу. Не смемо их заборавити, солидарност и емпатија са онима који се континуирано већ годинама боре против овог режима у Србији мора да постоји.
Иако овај текст преноси сензибилитет већине грађана у Србији данас о томе да су студенти и млади наши хероји који се неуморно боре за нашу земљу, што је свакако неупитно, желим да отворим простор и за разговор о грешкама које су природне, нормалне и очекиване за младе људе и младе покрете. Студентски покрет данас на својим леђима има велики терет одговорност и велика очекивања долазе са свих страна. Поделимо тај терет, будимо отворени за критике, уважавајмо туђа мишљења, преиспитујмо се и учимо се на грешкама из прошлости.
Постоје периоди у овој борби када се и ја осећам песимистично, уморно и када ми ништа нема смисла. Имам осећај да када направимо један корак унапред, вратимо се два уназад. Са мојим колегама и саборацима који ме свакодневно мотивишу и инспиришу повратак у оптимизам и наду је много лакши. Зато желим да, на крају, овај текст да ту дозу оптимизма и наде свакоме коме је данас потребна, јер није лако истрајати у овој борби. Али знајте да су млади и студенти данас ту да стално подсећају на то да не треба да одустајемо. Борба и даље траје. Живели млади.
Aуторка текста: Емилија Миленковић
