Грађански преокрет: Три фронта борбе за државу и грађанско друштво

У Зрењанину је синоћ одржана дебата о коришћењу права на удруживање. Дебату је организовао Грађански преокрет, у сарадњи с Београдском отвореном школом, уз помоћ Европске уније, а поводом своје десетогодишњице.

Модератор дебате, председник Управног одбора Грађанског преокрета Бранислав Ивин подсетио је на почетку да је право грађана да се удружују и учествују у јавном животу, што се Устава Србије тиче, готово неограничено, да је експлицитно гарантовано да се без било чије претходне сагласности грађани могу слободно удруживати, као и да их нико не може против њихове воље учлањивати у било какве организације. Ивин је истакао и важност уставне гаранције права грађана да под равноправним условима учествују у јавном животу, буду бирани на јавне функције и буду запослени у јавним службама.

Александра Томанић, извршна директорка Европског фонда за Балкан, запитала се на почетку да ли би укидање права на окупљање и права на удруживање изазвало било какав потрес у нашем друштву или би и то прошло скоро неопажено, као што су прошли покрадени избори и разне друге негативне појаве и процеси. Треба нам добар психолог, да нам каже шта се дешава, зашто само слежемо раменима – рекла је Томанић.

Она је подсетила на проблем с пијаћом водом у Зрењанину, који траје две деценије, који је осим здравственог проблема и једна велика пљачка грађана, а због којег није дошло до масовнијег удруживања које би резултирало адекватним притиском на доносиоце одлука и решењем проблема, као што се догодило у Ужицу.

Томанић се присетила да је Зрењанин, када је кренуло лудило рата деведесетих, био један од првих градова који је имао антиратни покрет, а да је три деценије после тога убијен у појам. Кључно је питање како анимирати људе, како поново напунити градски трг када следећи пут добијемо неку нову дозу отрова.

На питање има ли добрих примера у региону, на које бисмо могли да се угледамо и на чија искуства бисмо могли да се ослонимо, Томанић је одговорила да их нема или бар не довољно и да су тенденције лоше, чак и у далеко развијенијим демократијама западне Европе. Сам термин „регионална сарадња“ је више пута злоупотребљен и испражњен јер су политички актери више пута на разним самитима јавно потписивали и обећавали сарадњу, помирење, толеранцију, одговорну политику, а онда када се врате у своје земље, настављали с националистичким, чак шовинистичким политикама, без имплементације договореног. Тако је, на пример, „зелена агенда“ Берлинског процеса из 2020. године остала мртво слово на папиру па овај регион и даље има најзагађенији ваздух у Европи, а такви проблеми се не могу решавати локално.

Зоран Гавриловић, извршни директор Бироа за друштвена истраживања БИРОДИ, рекао је да је удруживање грађана могуће тамо где постоји грађанско друштво, а у Србији се активно ради на томе да се створи заједница, а не друштво. Заједница је асоцијација која се заснива на колективним идентитетима и да се њом лакше манипулише, појаснио је Гавриловић. Тактика власти је да развије колективни идентитет који треба да нас фокусира на приче о томе да ли смо Срби, православни, традиционални, уместо да видимо колико имамо лекара, какав је положај наставника, какву воду пијемо, да ли се поштују прописи. Тренутно од наше деце правимо добре вернике и јефтину радну снагу, идемо ка томе да сви постану поданици и зато се морамо бавити обновом јавности и успостављањем грађанског друштва.

Миграциони процеси нам не иду на руку, они од Србије праве социјалну депонију, подручје у којем доминирају стари, корумпирани и болесни. Уз то, Србија као капиталистичка периферија укида државу благостања, а без ње нема ни владавине права, односно гарантованог права на образовање, лечење, информисање, културу.

Три јака „играча“ спречавају формирање грађанског друштва и успостављање државе, рекао је Гавриловић. Први је крупни капитал, који овде жели територију за рударење и прљаву технологију, уз јефтину и послушну радну снагу. Други су политички актери, партије, које желе етно-националистичку заједницу и партократију. Трећи су они становници који не желе да мисле својом главом или се свесно тога одричу. О томе сведоче и наша истраживања која показују да половина пунолетног становништва Србије мисли да није паметно говорити оно што се мисли.Непристајање је кључна реч у нашој борби на та три фронта да бисмо успоставили државу и грађанско друштво, јер нису противници толико јаки, колико смо ми тренутно слаби и дефанзивни, закључио је Гавриловић.

Мирко Поповић из Регулаторног института за обновљиву енергију и животну средину РЕРИ желео је да „унесе мало оптимизма“ у дебату па је подсетио да су упркос врло дестимулативним условима, упркос три деценије ужасне кампање против невладиних организација да су страноплаћеничке, широм Србије настајала удружења, и да су бар негде остварене микро победе, углавном из дефанзиве, али и на то треба бити поносан. Поповић је истакао потребу за солидарношћу унутар цивилног сектора, које има, али би могла да буде још снажнија. Као други важан појам истакао је професионални интегритет у заштити јавног интереса, који је значајно урушен у Србији. На крају је идентификовао проблем у медијима који превише простора дају таблоидним темама, у односу на суштинске. Чак и у независним медијима се превише простора даје ономе што не помаже јавни интерес, него продубљује поделу друштва.

На Поповићеве речи се надовезала Томанић која је подсетила да највише страног новца добија и троши Влада Србије, а да су средства која добијају невладине организације занемарљива у односу на то. Гавриловић се сложио с тим да је урушен професионални интегритет и да зато ћуте универзитети и академија наука, судије, професори, адвокати у ситуацијама када би морали да реагују у одбрани јавног интереса. Поводом финансирања из иностранства, Гавриловић каже да је оно нужно зато што невладине организације не добијају средства из државног и локалних буџета иако се баве пословима од општег интереса. Пословање је транспарентно, проверљиво и предмет је сталних провера, чак и малтретирања од стране државних органа.

Извор: Грађански преокрет