ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ И БИЦИКЛИСТЕ БОЛЕ ИВИЧЊАЦИ

Почећу од задате чињенице, да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а  особе са инвалидитетом, деца, пешаци и бициклисти су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва, када говоримо о учешћу у саобраћају.

У данашњем свету, достојанствен живот је практично незамислив, без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило, неопходно је пре свега, обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре за рањиве учеснике у саобраћају.

Надлежне службе и институције у Р. Србији  не само да не примећују рањиве учеснике у саобраћају, већ и саме креирају простор у којем не могу равноправно учествовати у саобраћају.

_______________________________________________________________________________________________

Овде бих се везао само за један пример, који илуструје (не)стручност, (не)знање и одговорност доносиоца одлука и креатора система у Р. Србији. Наиме, реч је о ивичњацима на прелазу пешака и бициклиста преко коловоза.

Пропусност пешачког прелаза и прелаза бициклиста преко коловоза јесте способност проласка одређеног броја пешака и бициклиста у јединици времена на одређеном простору.

Ивичњаци успоравају прелаз преко коловоза, доводе до повреда и падова, дужег задржавања пешака и бициклиста на коловозу, угрожавају безбедност саобраћаја и доприносе већем ризику од настанка саобраћајне незгоде. Непотребно је причати како ивичњаци утичу на особе у инвалидским колицима и који се крећу помоћу других помагала, на децу од две до четири године која уче да ходају, на мајке са децом у колицима итд.

Искрено, не могу да верујем, да у XXI веку, морамо да се боримо за спуштене ивичњаке и да наше доносиоце одлука и креаторе саобраћајне политике то уопште не занима.

Ако саобраћајна струка која је укључена у процес доношења одлука, не може  својим знањем и ауторитетом да реши поменути проблем, како онда да причамо о комплекснијим стварима, као што су саобраћајно планирање, техничко регулисање саобраћаја итд.

Свакако нам је неопходан другачији приступ у саобраћајном обилковању простора, а посебно за рањиве учеснике у саобраћају, имајући у виду све проблеме са којима се свакодневно сусрећу.

Мишљења сам, да нам је потребна примена "Хуманог инжењеринга". Концепта који се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и проблемима које имају крајњи корисници.Улица је основни архитектонски простор града и није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају.

Крајње је време да надлежне државне институције пруже системску подршку за промоцију и примену урбане мобилности, која би свакако добринела и створила услове да рањиви учесници у саобраћају могу безбедно да учествују у саобраћају.

Аутор: Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

* заступа и активно промовише савремен концепт одговорности за стање безбедности саобраћаја - уместо само правне одговорности, неопходно је причати о стручној, моралној и политичкој одговорности; уместо приче само о одговорности учесника незгоде, требало би више причати о одговорности креатора Система.

Преузето са сајта Експертског ЕУ Ресурс центра у Бору

Фотографија: Steve Buissinne/Pixabay