Родна равноправност – причамо ли сувише или пак не причамо довољно?

У последњих неколико година тема родне (не)равноправности постаје све заступљенија и актуелнија, како глобално посматрано, тако и код нас, у Србији. О овој теми се говори, додуше са различитом конотацијом и често супростављним аргументима, готово на сваком кораку – од разговора поводом закона и уопште правних механизама, преко медијског извештавања, па све до свакодневних разговора међу пријатељима и познаницима. Неспорно, ова тема је сваком од нас, мање или више, интересантна, али оно што је важније од тога да нам је интересантна јесте то да се ова тема тиче сваког од нас.

Како бисмо говорили о овој теми данас, потребно је да направимо корак уназад. Наиме, гарантије забране дискриминације у погледу различитих личних својстава су присутне деценијама уназад кроз антидискриминационе клаузуле различитих правних инструмената на универзалном, регионалном и националном нивоу. Ове гарантије се временом развијају и то у различитим погледима, а између осталог, кроз препознавање „нових“ личних својстава као могућих основа дискриминације. Тако се, поред полно засноване дискриминације, временом уводи и забрана родно засноване дискриминације, па се тако данас изричито забрањује дискриминација на основу, како пола, тако и рода, у различитим аспектима и сферама, и без много недоумица и нејасноћа.

Постизање једнакости, а потом и равноправности, захтева и корак више у односу на забрану дискриминације. Овај корак више подразумева препознавање структурних неједнакости утемељених у обрасцима који постоје деценијама, па и вековима, и борбу против ових неједнакости кроз правне механизме.

Уколико је све наведено јасно, зашто онда постоји потреба да (толико) причамо о овој теми? Ова потреба пре свега произилази из знатног раскорака који постоји између правних гарантија и ситуације у пракси, односно тога што су кршења и злоупотребе оваквих гарантија присутне готово свакодневно и на „сваком кораку“. Свакако, о родној неравноправности је могуће говорити у различитим сферама живота, али таква анализа би била исувише сложена, те ће стога посебна пажња бити усмерена ка једној сфери, али која често у великој мери утиче, па чак и обликује друге сфере живота појединца. Реч је о сфери запошљавања и рада. Пре свега, потребно је да имамо у виду то да је радно право од самог свог настанка имало за циљ да заштити посебно осетљиве категорије радника, а жене су сматране осетљивом категоријом у том смислу, те им је заштита била гарантована, додуше кроз патерналистички приступ. Насупрот овом приступу, временом заштита почиње да подразумева забрану дискриминације и једнакост, а прве гарантије у овом погледу су често увођење „на мала врата“ – на пример у Европској унији кроз гарантију једнаке зараде за исти рад мушкараца и жена. Дакле, временом се приступ мења и развија, те тако патерналистичке норме бивају замењене гарантијама једнакости. Па ипак, баш у овој сфери је неоправдано неједнак третман посебно изражен. Посматрано кроз свакодневне примере, шта то, заправо, значи?

Да ли сте некад видели оглас за посао где је наведено да се тражи „радница, обавезно жена, до 30 година живота“, иако је на пример реч о огласу за посао у пекари или пак да се на оглас јаве „жене младалачког изгледа“ за одређене административни посао. Са друге стране, често се кроз огласе за посао наглашава да је потребно да радник буде мушкарац, на основу стереотипног уверења да одређени „захтевнији“ посао може да обавља само мушкарац. Дакле, критеријуми који се захтевају у овим примерима немају никакве везе са самим послом, те су неоправдано постављени и тиме представљају дискриминацију.

Померимо се корак даље, па се сетимо и неких „животних“ примера са разговора са посао. Често се дешава да да послодавци питају, посебно младе жене, да ли имају породицу, да ли планирају децу и уопште питања у вези са брачним и породичним животом, која су јасно забрањена кроз правне норме.

Штавише, да ли сте се некад запитали да ли и сам избор послова који вам заиста стоје на располагању, барем у извесној мери, зависи од рода и пола? Наиме, родно и полно заснована сегрегарција утичу на доступност послова појединцу, те тако жене „по правилу“ раде на слабије плаћеним и мање вреднованим пословима. Са друге стране, мушкарци су исто често предмет стереотипа и предрасуда у погледу обављања бројних послова који се традиционално сматрају „женским“, што фактички ограничава и круг доступних послова мушкарцима

Све и уколико добијете посао, то и даље често не значи да сте „поштеђени“ ризика дискриминације. Дискриминација на основу рода и пола је често присутна у погледу бројних и различитих аспеката радног односа, односно услова рада и права из радног односа. Тако на пример говоримо о родно заснованом платном јазу, односно чињеници да жене и даље у просеку зарађују знатно мање у односу на мушкарце. Са једне стране, постојање оваквог јаза је последица тога што су жене мање плаћене за исти рад или рад исте вредности, а са друге и тога што су диспропорционално и неоправдано више заступљене на мање вреднованим и мање плаћеним пословима. У вези са тим, интересантно је споменути и такозвани стаклени плафон односно феномен који се односи на то да жене најчешће не раде на највишим, управљачким позицијама, насупрот квалификацијама за такав посао. Другим речима, оне се суочавају са стакленим плафоном о који, метафорчки, ударају главом, када напредују на више позиције. Посебно је интересантно и питање, односно изазов усклађивања професионалног и породичног живота у данашњем свету рада, а где управо они који имају или планирају породицу бивају стављени у гори положај због „бојазни“ да не могу бити посвећени послу потпуно – у свако доба дана и ноћи. Усклађивање породичне и професионалне сфере живота је обојено родном димензијом будући да се и данас у пракси брига о деци и уопште члановима породице најчешће сматра само женским послом, односно обавезом. Управо стога мајке и уопште жене које брину о члановима породице „трпе последице“ на послу, што чсето доводи до избора између професионалне и породичне сфере, уместо усклађивања ових сфера живота.

Све наведено су издвојени примери и феномени који представљају само делић проблема родно и полно засноване дискриминације у сфери запошљавања  и рада.

Поред наведених и бројних других питања и изазова, не смемо заборавити и то да се и свет рада брзо мења, те да га многи чиниоци, попут глобализације и дигитализације, данас обликују у знатној мери. Штавише, глобалне кризе присутне у последње две деценије су увеле бројне новине у свет рада – често непланирано (па и невољно), новине су уведене и оне доприносе изгледу света рада који познајемо данас, у 2023. године. Па ипак, иако нови трендови, у мањој или већој мери утичу на тржиште и свет рада, ризик дискриминације (пре)остаје, па чак потенцијално и расте заједно са растућом дерегулацијом и флексибилизацијом. У том светлу, жене су и даље најчешће жртве родно засноване дискриминације у свету рада, али и мушкарци, као и сви други, без обзира на род, исто тако често и „лако“ могу постати жртве неједнаког неоправданог третмана. Штавише, ситуација се додатно погоршава у случајавима када је особа истовремено одређене расе или етничког порекла или има још неко својство које је чини осетљивом у смислу ризика дискриминације, те тако постаје жртва вишеструке или укрштене дискриминације. Свакако, разматрање ових облика дискриминације отвара још низ сложених питања, те детаљнију анализу остављамо за неки следећи текст.

Укратко, све наведено нам говори да је потребно да причамо, али и не само да причамо, о родној (не)равнопрановности.

Ауторка: Мина Кузминац

- студенткиња докторских академских студија из Радноправне уже научне области на Правном факултету Универзитета у Београду и сарадница Београдске отворене школе. Мастер академске студије је такође завршила на истом факултету, док је основне академске студије завршила на Правном и на Филолошком факултету Универзитета у Београду. До сада је објавила преко 15 радова из области радног права, а такође је добитница престижних домаћих и међународних награда за своје академске радове.