Међународни дан мира установљен је још 1981. године на Генералној скупштини УН-а, док је први пут обележен наредне, 1982. године. Двадесет година касније, 2001. године, Генерална скупшина је једногласно усвојила резолуцију којом је 21. септембар установљен као дан ненасиља и прекида ватре (РСЕ).
Шта се од те ‘81. догодило? Ратови, локални и регионални, укључујући онај на територији претходне Југославије који је довео до распада земље од 22 милиона становника на шест или седам, како ко то сад већ гледа, патуљастих државица са бројем житеља једва довољним да испуне једну осредњу метрополу, похарали су планету о чему су новинари, наравно, темељно, сензационалистички, упорно са свим детаљима везаним за ратне ужасе и жртве, извештавали без и мало задршке и промишљања о томе колико и када је довољно.
Много више и чешће него о мирнодопској свакодневици и успесима, осим у спорту, медији извештавају о ратним збивањима, какви су данас ратови, чији резултат је више десетина па и стотина хиљада жртава и милиони избеглица, попут овог тренутно најактуелнијег у Украјини (Русија против Украјине), а потом и оног у Мјанмару (између етничких група од 1948), Авганистану (од 1978, Талибани против осталих етничких група), Етиопији (грађански рат између сукобљених политичких групација), Мексику (држава против нарко картела), Јемену (грађански рат тренутно у латентној фази), Колумбији (Колумбијски сукоб је почео 27. маја 1964. године и представља асиметрични рат ниског интензитета између владе Колумбије, крајње десних паравојних група, криминалних синдиката и крајње левих герилских група које се међусобно боре да повећају свој утицај на територији), Сомалији (грађански рат од 1980), Нигерији (етно-религијски и сукоб између сточара и ратара од 1998), Конгу (Итури конфликт од 1972), Магребу (исламистичка побуна од 2002), Ираку (од 2003. грађански рат са међународним учешћем), Судану (рат у Дарфуру почео у фебруару 2003. године када су се побунили Покрет за ослобођење Суадана СЛМ и Покрет за правду и једнакост ЈЕМ, групе су почеле да се боре против владе Судана, које су оптуживале за угњетавање не-арапског становништва Дарфура), као и Суданско Сомалијски сукоб (од 2008), рат у Сирији (грађански рат од 2011), затим, Малију, Мозамбику, и још око 20 оружаних сукоба у којима је, за разлику од наведених где је број жртава достизао више стотина хиљада, изгубљено до хиљаду живота.
Ова Еспресова листа нити је потпуна, нити је сасвим тачна у овом тренутку, али је довољно оквирна да нам укаже на то колико је свет данас једно конфликтно подручје у којем су оружани сукоби свакодневица препуна жртава, избеглица, економске катастрофе, отворених или прикривених међународних интервенција, мање више неуспешних, у којима профитирају највише трговци оружјем и, иако звучи баш сурово, медији и ратни репортери.
Ратни репортери су постали ‘професија’ већ са првим у историји забележеним оружаним сукобима. Ваља подсетити да је, према легенди, први био пре ‘извештач’, него ли ‘новинар’ у данашњем смислу, Филипид (понекад назван и Фидипид ), најбржи тркач међу атенским хоплитима, који је добио задатак да 490. године пре нове ере отрчи са Маратонског поља до Атине и јави грађанима вест о победи над Персијанцима. Након што је претрчао 42 км и успео у рекордном времену да дође од Маратонског поља до Атине био је потпуно исцрпљен. Тако да пошто је Атињанима саопштио најрадоснију вест, дуго очекивану са стрепњом јер је Грчко-Персијски сукоб предуго трајао, „Νενικήκαμεν!“ (Неникéкамен, Победили смо!) издахнуо је. Први забележен и у историји ратних извештача који су обављајући ‘новинарски’ задатак страдали у оружаним сукобима.
Репортери без граница су објавили да је до 2022. у свету погинуло или убијено 1700 новинара, многи од њих баш извештавајући из зараћених подручја.
Медијска истраживања указују да је извештавање о оружаном конфликту, било да је реч о локалним новинарима, дописницима или страним ратним репортерима (професионалцима баш за ову врсту новинарства), засновано на четири основна постулата:
- Представити што ‘сликовитије’ и сензационалистичкије страхоте рата.
- Демонизовати непријатеља.
- Оправдати ‘своје’ учешће у рату.
- Увеличати ‘своје’ ратне напоре.
У ратним извештајима, нажалост, готово да нема неутралних медијских објава. Забележено је да су чак и агенцијски извештачи, познати по својој неутралности, са ратишта по свету извештавали контекстуално, што значи да су бирали страну.
Без обзира на то што постоје многобројна упутства и практикуми управо за ратно извештавање како би, барем колико-толико, било балансирано и без кршења професионалних етичких кодекса, свакодневно смо сведоци колико су проблематични.
И сад како све речено има везе са Међународним даном мира, односно, Даном ненасиља и прекида ватре 21. септембром? Па тако што се управо боримо за мир, ми новинари, уколико тачно, избалансирано, са знањем о суштини узрока сукоба и странама у сукобу и критичком дистанцом обавештавамо свет о суштини неког рата и тиме подстичемо међународну јавност да утиче свим расположивим средствима да се било који конфликт оконча и успостави се трајнији мир ако не и да се оконча у потпуности.
Циљ сваког медијског извештаја би требало да буде успостављање мира међу сукобљеним странама, а не подстицање сукоба што медији пречесто свесно или несвесно чине. Моћ медија се огледа у способности да утичу на формирање јавног мњења, па нека онда то буде залагање за бескомпромисно успостављање мира где год се оружани сукоби воде или барем да се и накратко ограничи насиље и прекине ватра. Јесте идеалистички, али добро барем звучи.
Преузето са Регионалног ЕУ Ресурс центра у Новом Саду
