У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ У СРБИЈИ ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ НЕДОСТАЈУЋА

За 15. септембар већина оних који живе у Србији последњих неколико година зна да је то национални празник Дана српског јединства, слободе и националне заставе који се обележава од 2020. године, поводом почетка пробоја Солунског фронта у Првом светском рату. Иначе, тог празника нема у Закону о државним и другим празницима у Републици Србији.

Истовремено чини се да јако мало њих има информацију да је тај дан у календару Светске културне баштине обележен као Међународни дан демократије.

Како су сви медији у Србији 15. септембра у фокус информативних емисија ставили манифестације посвећене, како га медији скраћено зову, Дану заставе и пуну пажњу посветили политичком естаблишменту који је био главни актер у тим псеудодогађајима, овом приликом ћемо се бавити Даном демократије који тога дана није споменут у нашим медијима. Сва је прилика да би у друштвено-политичком контексту свакодневице у Србији и те како требало 15. септембра, а и иначе, озбиљно промишљати управо о томе шта је и на који начин се (не)практикује демократија код нас.

Да бисмо разумели феномен најпре га треба дефинисати. Гугл претраживач за 0,33 секунде је понудио 429000 стручних и научних текстова у којима се овај појам дефинише. Издвајамо свега неколико најосновнијих.

Истовремено, многи теоретичари тврде да је најбољу дефиницију демократије дао још Аристотел (384. п.н.е – 322. п.н.е.) говорећи о држави. Да ли то значи да се суштина демократског модела устројства државе није променила за толико протеклих векова? Или је модерно доба цивилизације напросто изгубило у покушавању тумачења Аристотела суштину примене идеје демократије сводећи је на савремену директну демократију изражену кроз три основна облика: иницијативу, референдум и опозив?

Ова дилема захтева озбиљну експликацију у неком другом тексту, у овом о демократији говоримо из медијске перспективе, пре свега јавне расправе о нацртима два нова медијска закона: Закон о јавном информисању и медијима и Закон о електронским медијима.

ИМА ЛИ ДЕМОКРАТИЈЕ ЗА МЕДИЈЕ У СРБИЈИ?

‘Јавна расправа’ о нацртима закона један је од основних алата спровођења демократије јер даје прилику заинтересованим јавностима да дају своје мишљење и траже евентуалне измене пре доношења закона у скупштини. Колико је Србија друштво ниске употребе демократских принципа упућује и ова јавна расправа. По добро утабаној пракси јавне расправе о битним законима се обављају формалистички и то у недоба, дакле летње и ранојесење време, када је пажња јавности сконцентрисана на нешто савим друго.

_________________________________________________________________________________________________

Ова је одлагана више месеци да би први округли сто био одржан у среду 13. септембра у просторијама Привредне коморе Србије, следећи је планиран за 20. септембар у Нишу (Официрски дом), затим 27. септембра у Новом Саду (Скупштина града) и 4. октобар у Крагујевцу (Зграда управе града). Сам одабир градова, свега четири, и просторија, указује на то да је реч о једном централистичком и аутократском моделу организовања једне изразито демократске процедуре.

Дакле, власт одабира просторије којима је домаћин па може да позове оне које жели, а друго – одабрани су искључиво највећи градови, тако да се јавна расправа ни у ком случају не може назвати, како је то уобичајено у медијима, ‘широком’.

Велики број медија у Србији је тог дана известио шта се догађало у Привредној комори Србије. Што значи да су барем препознали значај догађаја и то је охрабрујуће. Све остало не говори у прилог демократским начелима на којима би требало да се заснива уређивачка политика и пракса медија.

Провладини медији су ставили акценат на сам значај медијских закона, па тако РТС истиче да „без јаког и праведног медијског законодавства, не може се наставити унапређење медијске сцене у Србији”, цитирајући речи Михаила Јовановића, министра информисања и телекомуникација. Политика је као важно истакла да су „ови закони урађени у складу са медијском стратегијом за период 2020-2025. година”, као и то да су „усклађени са европском директивом о аудиовизуелним медијским…”

Насупрот провладиним медијима, они који себе сматрају демократским, плуралистичким и независним, инсистирали су на томе да је расправа и те како указала на дубоко размимоилажење власти и струке. Нова С истиче да је сада „јасно колико је за овај систем важан РЕМ”, као и то да је „списак замерки и предлога дуг, од тога да се решењима задржава садашњи савет РЕМ–а, враћа власништво државе у медије, до тога да се поништавају раније добре праксе”.

Према оцени Гласа Америке расправа је „показала да постоје озбиљна размимоилажења у томе како држава, са једне, и новинари и медијска удружења, са друге стране, виде нова законска решења која би требало да регулишу ову важну област.”

„Оно што је за министра информација и телекомуникација Михаила Јовановића ‘завршетак великог посла’, представници медијских удружења оценили су као скандал и кршење договора који су претходно постигнути са државом”, наводи се на сајту Гласа Америке.

И овога пута поновило се оно што прати медијске законе још од постанка вишепартијског система у Србији, а то је – изигравање демократских процедура. Све је као да јесте, а у суштини није.

_________________________________________________________________________________________________

Како је то објаснио Глас Америке: „Представници медија и новинари оцењују да је статус Савета за штампу један од највећих недостатака нацрта Закона о јавном информисању и медијима. Члан 24. тог закона је на јавној расправи назван ‘скандалозним’ јер је, како објашњавају саговорници Гласа Америке, у потпуности промењен месецима након престанка рада радне групе која је писала нацрт тог Закона и упркос постигнутом договору са законодавцем”.

Без улажења у детаље, две су суштинске примедбе представника медијске сфере – прва је да они медији који крше професионалне новинарске кодексе, шире мржњу и нетрпељивост, игноришу или износе неистине о неистомишљеницима власти, не признају Савет за штампу – не могу добијати потпорна средства пореских обвезника које, наравно, дели власт. Друго је да се не може држава вратити као власница медија што се овим новим законима омогућује.

Дефинисање РЕМ-а је изазвало највеће незадовољство медијских стручњака. Подсетимо да је један од захтева на протестима „Србија против насиља”, који се већ месецима одржавају широм Србије, управо смена савета РЕМ-а, што на јавној расправи власт уопште није хтела ни да разматра као могућност.

И тек само оволико је сасвим довољно да се закључи – у медијској сфери у Србији демократија је недостајућа.

проф. др Дубравка Валић Недељковић

Преузето са Регионалног ЕУ Ресурс центра у Новом Саду