Питање превенције осипања ученика из система образовања одавно је предмет интересовања различитих актера, међутим, родни аспекти овог проблема су тек последњих пар година предмет различитих дискусија. Овај друштвени изазов је дошао у средиште пажње првенствено под утицајем политика Европске уније у претходној деценији, иако је био присутан у свакодневној образовној пракси у Србији. Реч је о сложеној друштвеној појави чији узроци леже у вишеслојној и дуготрајној интеракцији различитих фактора из непосредног и ширег друштвеног окружења1. Иако не постоји једна и јединствена дефиниција осипања ученика, у највећем броју случајева под овим појмом се подразумева прекид школовања пре стицања одговарајуће дипломе или сведочанства. Важно је имати у виду да се под тиме не подразумевају ученици који из било ког разлога напуштају школу и прелазе у неку другу образовну институцију (нпр. у случају пресељења породице у други град или државу). Обзиром да осипање из система образовања утиче и на касније друштвене ризике, попут ризика од сиромаштва и/или социјалне искључености, неопходно је радити и на превенцији, али и на смањењу ефеката осипања.
Истраживање је доступно ОВДЕ.
