Млечно говедарство у Србији данас се налази у најтежој кризи у последњих неколико деценија. Док полице маркета преплављују увозни млечни производи, српске штале се празне, а фармери, нарочито они мали, суочавају се са егзистенцијалним питањем: вреди ли уопште настављати? Да бисмо разумели како смо дошли до ове тачке, морамо се осврнути на деценије лоше пољопривредне политике и системско игнорисање струке.
Терет прошлости и промашене политике
Данашња ситуација није инцидент, већ последица. Годинама се пољопривредна политика водила стихијски, без дугорочне стратегије и јасног циља. Уместо да субвенције буду алат за унапређење продуктивности и генетике, оне су често служиле као социјална помоћ или су завршавале у рукама оних који су најближи центрима моћи. Резултат је поражавајући: док европски фармери повећавају број грла и ефикасност, српски сточар бори се са застарелом технологијом и неизвесним откупом.
Српски фармер наспрам Европског тржишта: Неравноправна борба
Положај српског сточара у односу на европског колегу је, благо речено, дискриминаторски. Према Споразуму о стабилизацији и pridruživanju (SSP) и пратећим документима попут Одлуке 1/2021 Савета за стабилизацију и придруживање, Србија је отворила своје тржиште за производе из ЕУ. Иако су ови процеси део интеграција, они су изложили нашег незаштићеног произвођача суровој конкуренцији субвенционисаног европског млека.
Овде на сцену ступа Закон о уређењу тржишта пољопривредних производа. Иако овај закон предвиђа механизме заштите и интервенција, сведоци смо да се он у пракси не примењује довољно ефикасно да би заштитио примарну производњу. Док ЕУ користи софистициране алате за управљање вишковима и кризама, наш систем често реагује прекасно, остављајући фармере на милост и немилост прерађивачима.
Дубоки јаз: Мали фармери против аутоматизованих система
Унутар самог сектора постоји огромна диспропорција. Тренутни систем субвенција често третира све произвођаче линеарно, што је фундаментална грешка.
- Велики системи: Са роботизованим мужу и потпуном аутоматизацијом, они су далеко конкурентнији, имају ниже трошкове по литру млека и лакши приступ тржишту.
- Мали фармери: Они који располажу са 5 до 15 крава раде у отежаним, често примитивним условима. За њих је свако повећање цене струје или сточне хране директан пут у пропаст.
Апсурд је да сирово млеко код нас често губи битку са млеком у праху које се увози по ниским ценама, док се домаће сирово млеко откупљује по ценама које диктира прерађивачка индустрија, а не реални трошкови производње.
Решење које не трпи одлагање: Струка испред политике
Тренутна ситуација нема брзо и лако решење, јер су проблеми дубоко укорењени. Први корак мора бити потпуна елиминација корупције и враћање пољопривреде онима који о њој највише знају. Неопходно је формирати савете које ће чинити најеминентнији стручњаци из области сточарства, технологије, агроекономије и глобалне економије.
Шта конкретно морамо урадити?
- Анализа ефеката субвенција: Морамо знати где одлази сваки динар и да ли он доприноси повећању литраже или само преживљавању.
- Систем саветодавства: Фармер не сме бити остављен сам себи. Потребно је активно праћење на терену, од генетике до исхране.
- Генетика и исхрана: Морамо направити јасну разлику – није свако млеко исто. Млеко са пашњака, од грла која су на слободној испаши, има другу вредност и квалитет у односу на индустријско. То мора бити препознато и кроз цену и кроз брендирање.
- Едукација и огледне фарме: Увођење обавезне едукације за фармере и формирање регионалних кластера и огледних фарми где се технологија приказује у пракси.
Модел будућности: Швајцарски пример насупрот српске реалности
Када говоримо о будућности, морамо се угледати на успешне моделе попут Мигрос групације у Швајцарској. То је задружни модел где су произвођач, прерађивач и продавац увезани у систем који штити домаћи производ. Тамо потрошач свесно бира локално млеко јер зна да је најсвежије и најквалитетније. Грађење поверења између произвођача и купца је кључ суверенитета једне земље.
У Србији се често са сетом сећамо модела ПКБ-а који је некада био гигант. Данас смо остављени да радимо индивидуално, уситњено и неконкурентно. Питање је јасно: имамо ли снаге да се удружимо, очистимо систем од корупције и дозволимо струци да води главну реч, или ћемо постати потпуни зависници од увозне хране?
Министарство пољопривреде мора постати чувар прехрамбене стабилности, а не дистрибутивни центар за субвенције. Без јаког сточара, нема ни јаке Србије. Време за анализе је прошло – време је за корените промене које ће вратити достојанство српском домаћину.
Аутор: Оливер Алексић, Млади пољопривредници Србије
