Трибина: „Из сенке у фокус – Зашто је важно да знамо шта социјални радници раде?“

Социјални радници и раднице свакодневно се налазе на првој линији подршке најугроженијима, али њихов глас се у јавности ретко чује. Управо зато је Друштво социјалних радника Србије 25. августа 2025. године у Кући људских права и демократије организовало трибину „Из сенке у фокус - Зашто је важно да знамо шта социјални радници раде?“.

Трибина је окупила велики број професионалаца и представника цивилног друштва како би отворила једно од најважнијих питања - зашто је професија која носи огромну одговорност и брине о најрањивијима и даље готово невидљива у јавном простору?

На почетку скупа представљени су резултати пројекта „Социјални радници говоре - оснаживање заједнице социјалних радника у Србији“, који се реализује у оквиру пројекта „ЕУ Ресурс центар за цивилно друштво у Србији“, а који Београдска отворена школа спроводи уз подршку Европске уније. Том приликом свечано је представљен и нови сајт Друштва социјалних радника Србије, замишљен као простор окупљања, размене искустава и знања, јачања професионалног идентитета и отварања професије ка широј јавности.

Дискусију су чинили различити гласови - социјалне раднице из јавног и цивилног сектора, представница медија и академска заједница. Својим искуствима показали су колико је струка суочена са изазовима, али и колико снаге има за промену.

На трибини су говориле социјалне раднице Весна Трбовић - представница јавног сектора и Марија Вукашиновић - представница цивилног сектора, новинарка Сандра Мандић, уредница ТВ серијала “Мале велике приче2 на Инсајдер Телевизији, а разговор је модерирала доц. др Ива Бранковић.

„Наша професија је у кризи. Људе више занима негативно - желе да пронађу жртве у систему и да о томе говоре. Углед центара је био много већи пре двадесет година, данас се позитивне приче ретко чују,“ истакла је Весна Трбовић.

Из цивилног сектора стигла је и другачија перспектива: „Када кажем да сам социјална радница, људи одмах помисле на отуђење деце или социјалну помоћ. Јавност заправо не зна шта све радимо, па често осећа и страх. Зато морамо да градимо мостове и приближимо људима шта социјални рад заиста значи,“ поручила је Марија Вукашиновић.

У разговор се укључила и новинарка Сандра Мандић, која је отворено говорила о искуству сарадње са институцијама: „За мене су социјални радници често невидљиви - да бих добила изјаву, морам да пишем дописе, да чекам да о томе неко одлучи и жива реч углавном изостаје. Нуде се писани одговори, често непоптуни и недоречени. Ако желимо да јавност стекне поверење, комуникација мора да буде отворенија и доступнија,“ истакла је Мандић. Иако приче о људским правима ређе привлаче гледаност у односу на забавни програм, она је подвукла да медији ипак имају моћ да едукују и информишу.”

Додатну димензију дала је доц. др Ива Бранковић, указујући на питање идентитета професије: „Наш задатак није да будемо неутрални, већ да будемо објективни. Систем нас често посматра као проблематичне, што ствара додатни притисак. У мањим срединама присутан је страх и несигурност, док у већим ипак постоји више простора за деловање.“

Учеснице су се сложиле да социјални радници и раднице у јавном сектору су често обесхрабрени/е или немају могућност сопственог одлучивања да се јавно огласе о свом раду, јер се њихови јавни наступи неретко тумаче као критика система. Тиме њихов аутентични глас остаје у сенци, док у јавности доминирају туђа тумачења.

„Ако не говоримо, изгубићемо кредибилитет. Наш етички кодекс нас обавезује да се оглашавамо када су у питању питања од јавног интереса. Треба да имамо више оваквих скупова, да будемо видљивији,“ нагласила је Весна Трбовић.

Трибина је закључена поруком да је време да социјални рад добије место које заслужује. Професија која свакодневно ради тихе и велике ствари мора постати гласнија, јаснија и храбрија у јавности.

Извор фотографија: Друштво социјалних радника Србије